Штампа

Историјат

on .

Мали град Обреновац налази се на раскрсници путева Београд - Ваљево - Лозница и Београд - Шабац. Од Београда је удаљен 30 километара, а од старог пристаништа Забрежје на десној обали Саве 4 километра. За Обреновац се са правом каже да има дугу прошлост, а кратку историју. То је парадокс али права истина, јер су прва људска насеља на његовом атару поникла још у неолиту пре 5000 година, а за историју Обреновца односно Палежа како је носио првобитно име зна се тек у почетку 18. века. На атару палежа од 10. века пре нове ере смењивали су се Илири, Трачани, Келти, Римљани и безбројна варварска племена. У 18 веку до Пожаревачког мира (1718) Палеж је село на левој обали Колубаре. Тада је био насељен српским земљорадницима и турским занатлијама и трговцима, који су одржавали везу између Босне и Београда. Од Пожаревачког мира до Београдског (1839) Палеж је постао окружно место Аустријске управе. Носио је име "Цвајбрикен" место између два моста. По повлачењу Аустрије, после изгубљеног рата Палеж постаје турско насеље, јер оно мало српског живља напустило је своје домове после повлачења Аустрије после 1815. године. У време Другог устанка, устаници Кнеза Милоша Обреновића спалили су Палеж до темеља, а Турци су га напустили и никад се више нису вратили у њега, а напустили су га и српски становници и одлучили да се преселе на ново, боље место.

Развој школства у Обреновцу и околини има веома дугу традицију. Прва школа у Палежу, назив за Обреновац до 1859. године, отворена је 1824. године и свакако спада у ред најстаријих установа те врсте у Србији. Као главно место Посавског среза, а Ваљевског округа, Обреновац је своју прву гимназију добио 1922. године. У Краљевини Србији Обреновац је био доста јак трговачки, привредни и извозно-увозни центар. Дрвно-прерађивачка и млинска индустрија биле су међу најразвијенијима у Србији, док су трговина и занатство такође били на високом нивоу.

Прва обреновачка Гимназија била је основана на основу законодавства донетог још у периоду Краљевине Србије. Закон о устројству гимназије донет је 16.09.1863. године. Циљ гимназијске наставе је био да ученике спреми за слушање виших наука. Наведени закон познавао је три врсте гимназија и то: гимназије, реалне гимназије и реалке. Потпуна гимназија била је са осам разреда, док је непотпуна била са шест или четири разреда.Такође су били уведени пријемни испити за први разред, док се после четвртог разреда полагао нижи течајни испит-мала матура. После осмог разреда полагала се велика матура, тј. виши течајни испит. На нижим и вишим течајним испитима оцењивање је било строго јер се тиме желело постићи да заиста најбољи наставе даље школовање.

На основу указа Министра Просвете, Министарство Просвете је 06.10.1922. године одобрило рад приватне Гимназије у Обреновцу. Први директор Гимназије био је Михаило Груичић. У свом првом акту који је упутио Министарству Просвете - Одељењу за средњу школу од 2.11.1922. године сазнајемо следеће: у I разред било је уписано 46 ђака, 23 мушких и 23 женских, с тим што је један ђак био поновац. У II разред било је уписано 15 ученика, од тога 11 мушких и 4 женских ђака и такође су имали једног поновца. Укупно су била постављена само 2 наставника и то: Десанка Максимовић - предавала српски и француски језик, Светозар Милошевић -предавао веронауку,  док је сам директор Груичић предавао математику. Интересантно је да је наша позната песникиња Десанка Максимовић радила у обреновачкој Гимназији и то на месту предметне учитељице, док је касније свој рад наставила у трећој женској гимназији у Београду.

 

Такође из истог акта се може сазнати да су следећи предмети били заступљени: цртање, писање, теорија музике, гимнастика и женски рад и то у оба разреда. Чини се интересантним да цитирамо део писма тадашњег директора: "остале постављене нисам увео у дужност јер: хонорарни учитељ цртања има обичај да се толико напије да изгуби појам о свему што је око њега, као такав служи за подсмех деци, а за рад је у таквом стању неупотребљив. Учитељица женског рада је проста кројачица и не зна ни један други посао, па је као таква без вредности. Хонорарни наставник гимнастике за сада је толико заузет послом у свом новчаном заводу, због сезоне јаког извоза да му је моментално било немогуће примити дужност, а и рђаво време није допуштало рад у пољу.

Први родитељски састанак је одржан 14.10.1922. године у 15 сати, а директор је одржао предавање: "О правима Гимназије и дужностима родитеља."

У првој школској години рада Гимназије, Министарство Просвете послало је свог изасланика за преглед и контролу рада. То је био чувени научник и професор Универзитета у Београду Др Иван Ђаја. Надзор је обављен у току маја месеца 1923. године.

У 1923. години примљени су и нови наставници и то Стана Илић из Неготина, док су из Пријепоља дошли супружници Олга и Тимотије Климчук. Овај брачни пар радио је у Гимназији и после Другог светског рата и својим преданим и савесним радом оставио неизбрисив траг у школству Обреновца. Тимотије је рођен 1890. у Русији, по народности Малорус, а вере православне. Завршио је Филозофски факултет у Београду.

Гимназија од самог почетка свога постојања активно учествује у свим јавним манифестацијама и прославама у граду, али се ученицима "због слабог учења" често забрањивало да учествују у раду неке од бројних организација. Такође се строго водило рачуна и о моралном васпитању. С тим у вези директор гимназије 10.01.1924. године моли Начелника среза да се "из главне улице уклоне проститутске радње у Обреновцу."

Једно од важних питања било је плаћање школарине за похађање Гимназије. Тако, по ценовнику за 1924. годину најскупља школарина за једну годину износи 2400 динара, док је најнижа школарина 600 динара. Плаћање школарине увек је зависило од имовног стања родитеља и вршило се у четири годишње рате. Родитељи са два или више ђака у Гимназији имали су одређен попуст. Постоје индиције да деца сиромашних родитеља који нису могли плаћати школарину, а притом су били узорни и добри ђаци у претходном школовању, нису уопште плаћала школарину.

Школске 1927-1929.године дошло је до пада броја уписаних ученика што је и разумљиво, због ратних година. Интересантно је напоменути да су школске 1928./29. године била уписана два ученика рођена 1911. године, затим четири ученика рођена 1912.године и девет ученика рођених 1913. године, што такође на посредан начин указује о великим поремећајима који су ратом настали.

Зграда Гимназије била је готова 1.7.1928. године и одмах је усељена, а са тим датумом дат је и отказ дотадашњим закуподавцима у чијим стамбеним зградама је обављала рад Гимназија, Душану Јанковићу и попу Живану К. Поповићу.

На врло видном месту на улазу у ходник, на зиду зграде, биле су постављене две плоче. На тим плочама била су имена "добротвора" и "утемељивача" гимназијске зграде. Спомен плоче које су постављене 1928. године по "наређењу власти" у Обреновцу у периоду после 1945. године, скинуте су и уништене, док данас обновљене плоче красе улаз у нову зграду Гимназије. У сваком случају, несебичношћу и ангажовањем житеља Обреновца, подигнута је зграда Гимназије у којој је данас „Техничка школа“  Обреновац.

У периоду између 1945. до данас није забележено у виду историјских докумената много тога о самим дешавањима на нивоу Гимназије, па ипак Гимназија је прешла релативно дуг временски период и учврстила се као веома добра образовна установа...

Данас Гимназија у Обреновцу изводи наставу у четири разреда са по четири одељења подељених у четири смера : општи, друштвено – језички, природно – математички и информатички. О успешном раду Гимназије стара се 48 запослених, професора, административног и другог особља. Настава се изводи на високом нивоу уз савремену кабинетску наставу, и на тај начин представља елитну средњу школу на терторији општине Обреновац.