Штампа

Научни метод Вука Караџића

on .

Од рођења Вука Караџића преотекло је 233. године. О Вуку је написано толико тога да се може с правом поставити питање да ли постоји нешто што је непознато о Вуковом раду и делу. Обично је прва асоцијација на Вука његова реформа азбуке и рад на прикупљању дела из народне традиције. Често се занемарује његов рад као историчара и његов научни метод, који је једним великим делом сам изградио.

Без обзира да ли се радило о материји језика и народне књижевности, историје, етнографије, географије или нечег другог, Вук је у прикупљању документације полазио од основног задатка: доћи до што пунијег, бољег и поузданијег материјала о предмету свога писања. Вук је тежио да основа коју је прикупљао буде најпре широко обухватна, да није једнострана и да потиче из сигурних и поузданих извора. Вук је то радио на овај начин: он прикупља архивску грађу, прави изводе из штампаних дела врши анкету међу учесницима и очевицима појединих догађаја, а служио се и сопственим посматрањима на лицу места. Ретко кад је користио нешто за шта је имао само један податак. За њега један доказ није био поуздан доказ, а снагу је могло имати само оно што се могло потврдити и другим чињеницама. Веома је водио рачуна да његова обавештења потичу са разних страна из више извора, а водио је и рачуна о вредности тих извора. Много пре него што је романтична историја на основу народних песама изгубила битку у сукобу са критичком научном историјом, Вук је рекао: ,,да у народним песмама не треба тражити истините историје.”

Следећи корак у његовом научном методу је била критичка обрада грађе и проверавање њене веродостојности. У процени сведока и материјала Вук је имао једно поуздано и постојано мерило до кога је дошао добрим познавањем човека, радним искуством и квалитетима своје високо обдарене интелигенције, изванредне способности запажања, снажне оштроумности, логичности и проницљивости. У ту процену Вук уноси логику свога оштроумља и постојаност својих етичких начела са циљем да све буде засновано на истини и ради истине, научне објективности. За Вука је научни аргумент онај податак, казивање или чињеница који се на више начина потврде у својој истинитости. Историјски аргумент треба да је истинит и прецизан.

Док пише он не жели никога ни да узвиси ни да понизи, нити га интересује било каква друга награда осим радости што ће код народа стећи заслугу за себе и што је то што пише најистинитије ономе како је било. Чињеничност, документованости била је основа са које се једино могло прићи проучавању теме писања, а истинитост је била сврха писања. Прикупивши и обрадивши чињенице, он их је приказивао у повезаности са временом и простором, са дешавањима и појавама које су настале као резултат друштвених и економских кретања и процеса материјалних односа, тумачећи их на крају и утицајем политичко-правне надградње. Догађаје које је описивао у својим историјским делима је лепо и одређено приказао на један складан и прегледан начин, а збивања изнео у свој њиховој узрочности, повезаности и сврсисходности.

Из свега наведеног види се да је Вук успео да изради свој сопствени метод научног рада који је имао готово све одлике солидног научног поступка и научне технике највећих научника тога времена. Својим методом сакупљачког, истраживачког и списатељског рада, Вук је успео да заинтересује бројне светске научнике за нашу народну прошлост и народну културу.

Можемо слободно рећи да је, за неговање реалног правца у писању и озбиљног метода у прилазу изучавања народног и националног живота српског народа, Вук био исто толико заслужан покретач колико је био заслужан за увођење народног језика у књижевности и науци.

 

Према делу Владимира Стојанчевића, Вук Караџић, култура и историја

скратио и уобличио Жељко Јовановић